Zamke slobode
Znala sam da su tračevi u klasi „formule 1″, ali brzina kojom se moja sloboda razglasila u pojedinim krugovima me je prenerazila. Jebote, da li je moguće da čak i konobar u kafiću pored firme zna da sam „slobodna”!
Prvo me je Mica sačekala s duplom kafom i pakovanjem maramica! Ko pa da imam nameru da plačem, pa još javno!
Onda me je diša sve nešto tapšao po ramenu i nije ni zucnuo o pantalonama, odnosno odsustvu sevanja mojih kolena.
Zatim je jedno desetoro ljudi zvalo eto samo onako, da me pitaju nešto bezveze, a u stvari su na kraju završavali pitanjem:
- Jesi stvarno dobro?
Da ne nabrajam, čak je i poslovni partner za koga kažu da je svirep do bola u prolazu ostavio bombonjeru i prosto bacio na dupe ceo sprat.
A kada je konobar doneo toplu čokoladu umesto kafe i rekao da zna on, obično se curama u prvim danima raskida jede nešto slatko… prosto sam poludela!
Moj taksista se povaljao od smeha dok sam frktala u kolima kroz beogradsku gužvu do mog stana.
- Čoveče, pa da li je moguće da sam najvažnija tema grada!
- Ne drami, vidiš da te vole.
- Ma koji kurac me vole, ko zna kako tračare iza ledja!
- Jel ti puca prsluk za to?
Ono, u pravu je, ali stvaaaarno ne volim da ispiraju usta mnome. U jebote, ko zna koliko jesu u ove poslednje dve godine mog vucaranja s dragim mi bivšim, pa još oženjenim rospijom i s dva gnjaveža.
Na kraju, taksista i ja smo usaglasili stavove: pred velikom sam opasnošću.
Opasnost broj 1: Koja budala smisli da se klin klinom izbija! Najmanje bi mi sad trebalo da uletim u neku seksualnu vezu s nekim (nedajbože oženjenim) tipom.
Opasnost broj 2: Da budem iskrena, jesam emotivno poljuljana. E sad, zavoditi planski jer bi mi osveta prijala, bilo bi skoro pa još gore! Ma bilo bi super pojaviti se sa nekim bilderom, manekenom ili pozerom, možda bi i zaljubljivanje došlo u obzir, ali nije fer i tačka.
Opasnost broj 3: Taksista! E to mu nisam rekla, ali je on najveća opasnost. Macan mi je drug, ortak. Gde si sestro, gde si brate, a ja sve zagledam njegova ramena. Vidim ni on nije imun na moje nogice. Usput iskrenost, nema snebivanja, nema pogrešnih tema, nema foliranja, tako da sve više jedva čekam da ga vidim i da mu ispričam šta se desilo, koga sam čula, koga videla… Počeo je i on mene da zabavlja dogodovštinama, doduše tek ponekad, valjda je muško pa mu više vremena treba za takvo intimisanje.
Da se razumemo, nije taksista tip muškarca koji meni treba u životu. On je samo tip prijatelja (i to muškog) kakvog nikada nisam imala! Recimo, čova se ljutnuo što ga nisam zvala da mi pomogne kod seljenja! Pa onda što sam nestala ta četiri dana a da je ko som, kako kaže, džedžio pred tatinom i maminom kućom čekajući da izvirim. Stvarno je car.
Sve u svemu, nije ono da mi treba takav neko u životu mi mome slobodne žene, već jednostavno s njim bih mogla i da plačem gledajući neki ljubavni tužni film bez blama da će da mi se razmaže šminka.
Ko luda sam krenula da zamišljam kakav bi bio seks s njim. Mislim, kad nešto „pametno” izvalim, pa kad on, kao uzrečicu, izjavi da bi me poljubio tamo gde mi se najviše svidja, ja odmah zamislim!
Ha, pa zna se šta ja mogu da zamislim! Nije da mi je pica baš sasvim najurednija, zapustila sam je u periodu tugovanja, ali poljubac bi prijao. Još ako ume da uz poljubac malko licne jezikom, a i prste upotrebi kako treba, ih, gde bi mu bio kraj! A i meni!
Ma ne, ne i ne! Nema šansi! Taksista nek ide lepo svojoj kući (u kojoj ni ne znam da li ima ženu i decu, nisam pitala), a ja ću svojoj! Kako god ta četiri zida (tako se kaže, mada ih ima više od četiri) pritiskala, moja su i istrpeću! I kraj! Ako mi baš zafali seks, malo ću da se samozadovoljavam i tačka. Nešto nisam našla ni vibrator u raspakivanju (nije valjda da sam ga zaboravila kod mame i tate, uf), ali izroniće nešto što se da upotrebiti. Makar prsti, spretni su, vežbali su oni to.
Uostalom, a što i ne bi vežbali. Neću da priznam koliko puta sam folirala uspešan seks, pa na kraju svojim prstićima postizala da stvarno to i bude. Ono, kurac u pićkici, sve kao ok, ritam naizgled kako treba, ali nema zadovoljstva. Iznutra vlažno, ide kako treba, ali nema svršavanja! Ama, ljudi, muškarci to ni ne primete. Njima je važan samo tempo: gore - dole, unutra - napolje, povremeno levo - desno. Retki su bili oni (neću da spominjem poslednjeg, neću, i tačka) koji su znali da meni treba još nešto. Ono, da na trenutak prekinu, jezikom dirnu klitoris, možda, prstom pomiluju od brega, ka otvoru, lagano, kao vetar.
Ti lagani dodiri najviše pale. Naravno, na početku. Više mi prija tim trenucima makar i samo običan dah… Oduvek sam tvrdila da muškarac i žena u stvari treba da se samozadovoljavaju jedno pred drugim, čisto da vide šta ko radi da bi svršio, šta kome prija, ko kako voli, kakav tempo.
Sinoć sam samo prste iskoristila, vibrator ostaje zagubljen do daljnjeg. Jebiga, možda će M. uskoro u London, pa bi baš mogla da mi donese neki novi model. Dotle, sveže istuširana namažem se uljem, i u tom prelaženju preko sopstvenog tela posebnu pažnju obratim na guzu, izmedju nogu, breg, pičkicu. Rekoh, neuredna je, ali primamljiva. Ogledalo je pokazalo kako se rascveta puna soka posle kratkog maženja, kako klitoris postane drugačiji, a u stomaku krenu leptirići. Noge kao da se same šire dok klitoris dirkam prstima radim. Pičkica bi nešto, ali dobila je samo prst druge ruke. Lagano njime kružim od ulaza ka unutra, tek malo ga gurkam, i dalje trljajući klitoris sve brže i brže. Onda stavim i drugi prst, sada oba pritiskam ka sebi, na gore, ka klitorisu i ostalim prstima. Nije praktično to raditi samo prstima sama sebi, ali sam želela da baš tako uradim, da osetim sebe.
Na kraju, tempo postaje jak. Po klitorisu kružim prstima, pritiskam ga, čupkam pomalo. U vagini prsti ispituju dokle mogu, vadim ih i stavljam što dublje mogu. Na kraju, nisam više toliko zadovoljna kao na početku, ali makar menjam temu razmišljanja.
I prelazim na taksistu! Možda bi bio zgodan ljubavnik, a! Jebiga, ipak mi više treba prijatelj!
