Svakodnevnica

Znala sam da su tračevi u klasi „formule 1", ali brzina kojom se moja sloboda razglasila u pojedinim krugovima me je prenerazila. Jebote, da li je moguće da čak i konobar u kafiću pored firme zna da sam „slobodna"!

Prvo me je Mica sačekala s duplom kafom i pakovanjem maramica! Ko pa da imam nameru da plačem, pa još javno!

Onda me je diša sve nešto tapšao po ramenu i nije ni zucnuo o pantalonama, odnosno odsustvu sevanja mojih kolena.

Zatim je jedno desetoro ljudi zvalo eto samo onako, da me pitaju nešto bezveze, a u stvari su na kraju završavali pitanjem:

- Jesi stvarno dobro?

Da ne nabrajam, čak je i poslovni partner za koga kažu da je svirep do bola u prolazu ostavio bombonjeru i prosto bacio na dupe ceo sprat.

A kada je konobar doneo toplu čokoladu umesto kafe i rekao da zna on, obično se curama u prvim danima raskida jede nešto slatko... prosto sam poludela!

Moj taksista se povaljao od smeha dok sam frktala u kolima kroz beogradsku gužvu do mog stana.

- Čoveče, pa da li je moguće da sam najvažnija tema grada!

- Ne drami, vidiš da te vole.

- Ma koji kurac me vole, ko zna kako tračare iza ledja!

- Jel ti puca prsluk za to?

Ono, u pravu je, ali stvaaaarno ne volim da ispiraju usta mnome. U jebote, ko zna koliko jesu u ove poslednje dve godine mog vucaranja s dragim mi bivšim, pa još oženjenim rospijom i s dva gnjaveža.

Na kraju, taksista i ja smo usaglasili stavove: pred velikom sam opasnošću.

Opasnost broj 1: Koja budala smisli da se klin klinom izbija! Najmanje bi mi sad trebalo da uletim u neku seksualnu vezu s nekim (nedajbože oženjenim) tipom.

Opasnost broj 2: Da budem iskrena, jesam emotivno poljuljana. E sad, zavoditi planski jer bi mi osveta prijala, bilo bi skoro pa još gore! Ma bilo bi super pojaviti se sa nekim bilderom, manekenom ili pozerom, možda bi i zaljubljivanje došlo u obzir, ali nije fer i tačka.

Opasnost broj 3: Taksista! E to mu nisam rekla, ali je on najveća opasnost. Macan mi je drug, ortak. Gde si sestro, gde si brate, a ja sve zagledam njegova ramena. Vidim ni on nije imun na moje nogice. Usput iskrenost, nema snebivanja, nema pogrešnih tema, nema foliranja, tako da sve više jedva čekam da ga vidim i da mu ispričam šta se desilo, koga sam čula, koga videla... Počeo je i on mene da zabavlja dogodovštinama, doduše tek ponekad, valjda je muško pa mu više vremena treba za takvo intimisanje.

Da se razumemo, nije taksista tip muškarca koji meni treba u životu. On je samo tip prijatelja (i to muškog) kakvog nikada nisam imala! Recimo, čova se ljutnuo što ga nisam zvala da mi pomogne kod seljenja! Pa onda što sam nestala ta četiri dana a da je ko som, kako kaže, džedžio pred tatinom i maminom kućom čekajući da izvirim. Stvarno je car.

Sve u svemu, nije ono da mi treba takav neko u životu mi mome slobodne žene, već jednostavno s njim bih mogla i da plačem gledajući neki ljubavni tužni film bez blama da će da mi se razmaže šminka.

Ko luda sam krenula da zamišljam kakav bi bio seks s njim. Mislim, kad nešto „pametno" izvalim, pa kad on, kao uzrečicu, izjavi da bi me poljubio tamo gde mi se najviše svidja, ja odmah zamislim!

Ha, pa zna se šta ja mogu da zamislim! Nije da mi je pica baš sasvim najurednija, zapustila sam je u periodu tugovanja, ali poljubac bi prijao. Još ako ume da uz poljubac malko licne jezikom, a i prste upotrebi kako treba, ih, gde bi mu bio kraj! A i meni!

Ma ne, ne i ne! Nema šansi! Taksista nek ide lepo svojoj kući (u kojoj ni ne znam da li ima ženu i decu, nisam pitala), a ja ću svojoj! Kako god ta četiri zida (tako se kaže, mada ih ima više od četiri) pritiskala, moja su i istrpeću! I kraj! Ako mi baš zafali seks, malo ću da se samozadovoljavam i tačka. Nešto nisam našla ni vibrator u raspakivanju (nije valjda da sam ga zaboravila kod mame i tate, uf), ali izroniće nešto što se da upotrebiti. Makar prsti, spretni su, vežbali su oni to.

Uostalom, a što i ne bi vežbali. Neću da priznam koliko puta sam folirala uspešan seks, pa na kraju svojim prstićima postizala da stvarno to i bude. Ono, kurac u pićkici, sve kao ok, ritam naizgled kako treba, ali nema zadovoljstva. Iznutra vlažno, ide kako treba, ali nema svršavanja! Ama, ljudi, muškarci to ni ne primete. Njima je važan samo tempo: gore - dole, unutra - napolje, povremeno levo - desno. Retki su bili oni (neću da spominjem poslednjeg, neću, i tačka) koji su znali da meni treba još nešto. Ono, da na trenutak prekinu, jezikom dirnu klitoris, možda, prstom pomiluju od brega, ka otvoru, lagano, kao vetar.

Ti lagani dodiri najviše pale. Naravno, na početku. Više mi prija  tim trenucima makar i samo običan dah... Oduvek sam tvrdila da muškarac i žena u stvari treba da se samozadovoljavaju jedno pred drugim, čisto da vide šta ko radi da bi svršio, šta kome prija, ko kako voli, kakav tempo.

Sinoć sam samo prste iskoristila, vibrator ostaje zagubljen do daljnjeg. Jebiga, možda će M. uskoro u London, pa bi baš mogla da mi donese neki novi model. Dotle, sveže istuširana namažem se uljem, i u tom prelaženju preko sopstvenog tela posebnu pažnju obratim na guzu, izmedju nogu, breg, pičkicu. Rekoh, neuredna je, ali primamljiva. Ogledalo je pokazalo kako se rascveta puna soka posle kratkog maženja, kako klitoris postane drugačiji, a u stomaku krenu leptirići. Noge kao da se same šire dok klitoris dirkam prstima radim. Pičkica bi nešto, ali dobila je samo prst druge ruke. Lagano njime kružim od ulaza ka unutra, tek malo ga gurkam, i dalje trljajući klitoris sve brže i brže. Onda stavim i drugi prst, sada oba pritiskam ka sebi, na gore, ka klitorisu i ostalim prstima. Nije praktično to raditi samo prstima sama sebi, ali sam želela da baš tako uradim, da osetim sebe.

Na kraju, tempo postaje jak. Po klitorisu kružim prstima, pritiskam ga, čupkam pomalo. U vagini prsti ispituju dokle mogu, vadim ih i stavljam što dublje mogu. Na kraju, nisam više toliko zadovoljna kao na početku, ali makar menjam temu razmišljanja.

I prelazim na taksistu! Možda bi bio zgodan ljubavnik, a! Jebiga, ipak mi više treba prijatelj!

- Čekaj, ne urlaj, nisam ni sakata, ni mrtva, ni u komi!

Nikad nisam čula takav repertoar od M. kada sam joj se konačno posle tri dana javila!

- Ma, ženo, ništa mi ne fali... sem ljubavnika.

E zbog toga mi je M. najbolja drugarica. Jedno 40 minuta posle ovakve telefonske izjave već je bila kod mene s kartonom vina i do kasno u noć smo pile, gledale serije i grickale nezdravu hranu.

Samo da napomenem, u MOM STANU! Bratovljev je konačno gotov, iselio se i ja sam se ponovo uselila u svoj stan. Mama, tata, hvala na gostoprimstvu, ali ćao! Dolazim na ručak u nedelju i to je to.

M. ne voli baš da negde prespava, što znači da se definitivno žrtvovala za mene. Jebiga, a i trebala mi je. Ne da joj plačem na ramenu, nego da joj samo jednostavno kažem da jesam tužna.

Sve je počelo dan pre moje seobe. Dragog sam obavestila da bi bilo lepo da se nacrta, čisto jer definitivno valjda i za to ponekad služe ljubavnici: da pomognu kod seljenja. Makar da me odvede na ručak u pauzi od krečenja.

Njegovo „važi" pretvorilo se u beskrajne telefonske dogovore. U jednom je najavljivao da stiže za pola sata, u drugom vikao da ima problem sa jednim od gnjaveža, u trećem opet molio da ga čekam, a u desetom plakao da je rospija izgleda nešto naslutila.

Eh, a ja, kao svaka dobra ljubavnica, samo sam brinula, naizmenično ga tešila i umirivala, a plakala kada prekinem vezu.

Naravno, nije došao. Ručala nisam, a ni spavala te noći, čisto da završim što pre spremanje posle krečenja, čisto da već u ponedeljak budem u svom stanu.

Radnu nedelju sam započela u priličnoj neispeglanoj košulji. Pojma nemam gde mi je pegla! Znam da jeste u nekoj od kutija, ali u kojoj? Već posle treće sam izgubila želju da pišem na njoj sadržaj, posebno jer je u medjuvremenu zvonio telefon i moj (sad već bivši) dragi je po ko zna koji put izjavljivao da sam mu ja sve na svetu, ali...

Disha je bio u kancelariji pre mene! Pogledam na sat, stigla sam pola sata pre nego obicno. Moj taksista je bio ovog jutra izuzetno brz. Znači, ima neka druga kvaka, ne kasnim ja. Vidim, oči mu nešto zamagljene, čoveče, nije valjda da je u njima bilo suza! Zar moj diša, big diša???

U svoj svojoj nevolji, bila sam mirnija nego inače, a bogami i diša. Vidim ja, snuždio se. Vidim, koze ne da nisu na broju, nego nema niti jedne! Ja onako fina, rodila me majka, Micu poslah po kaficu (duplu, bez šećera za mene, s mlekom za dišu) pa kod njega:

-Hajde vi sad svojoj asistentici da kažete kako da vam pomogne!

- Mala, ne davi, idi radi svoj posao.

- Hoću, čim mi kažete šta da uradim da vama bude bolje.

Kako rekoh, tako se ugrizoh za jezik, al šta ću, brzopleta.

- Eh, mala...

Vidim ja, teška muka. Ćutim, sela na ivicu stolice, srkućem kafu i ćutim. Ponekad je tišina najbolje drštvo, znam!

- Mala, ćerka je...

Uf, znači, prava briga. Ćera je tu negde jedno pet, šest godinica mladja od mene, jedna prilična lutka, završila faks, radi kod dišinog kuma u firmi, uspešna mlada žena. Ono iskreno,  poželela bih je za mladju sestru.

- Od kako ne živi sa nama, stalno brinem. Znam, pametna je, neće napraviti glupost, ali znaš i sama da stalno izlazi i lunja, dolazi ujutro, onda na posao, i sve u krug.

Uf, prepisano od mene.

- Od pre nekoliko meseci, odjednom je počela manje da izlazi, ostaje kod kuće, više čita, dolaze joj drugarice...

Hm, nesto mi i ovo poznato.

- Stalno nosa mobilni, kad zazvoni, priča satima, piše poruke, zamišljeno gleda kroz prozor, znali smo odmah da je zaljubljena. I bilo nam je drago.

Vidi ti ponosnog tatu, on bi zeta i unučiće! Ako, i treba.

- Nekoliko puta sam pitao, kaže, ne, nemam. Nije to meni tako izgledalo, nego znam je, moja krv, ne vredi navaljivati.

Hm, znači, krila nešto.

- Mala, pa zar je moguće da nije mogla da nadje nekog svojih godina, normalnog, nekog ko nema ženu i decu. Pa onako lepa, može da bira koga će, na svakom prstu da ima bar po dvojicu!

Jao, znači, stvarno mi je ko mladja sestra. E jebiga sad, šta ja da mu kažem, kad sam u istom sosu.

- Ona našla njega. Nije važno što je stariji, nego je oženjen!

Kako da ga tešim, kada imam i ja svog dragog ljubavnika, sa sve rospijom i dva gnjaveža. Kako da mu kažem bilo šta, kad je toliko povredjen? Bože, šta bi moj otac rekao da zna? A šta ako zna?

A u mojoj kancelariji, briznula sam u plač iza zatvorenih vrata. Sve se skupilo: selidba, pegla, diša, moj dragi koji očigledno nema vremena...

Jedva sam sačekala kraj radnog vremena. Jednostavno, nešto sam morala da uradim. Pozvala sam dragog, rekla da ga čekam u stanu...

Spremila sam večeru, ono što voli. Obukla haltere, crni veš, crnu haljinicu preko. Pustila njegov CD, Hulia Iglesijasa, koji inače samo skuplja prašinu od kako sam ga dobila od njega za rodjendan. Sačekala sam ga nasmejana na vratima, iako je došao u 11, a najavio se za 9.

- Hoćeš piće?

- Ne, draga, ljubljena, jedina, hoću tebe!

- Viski?

- Može jedan.

Dve kocke leda, dva prsta viskija, za mene samo kisela voda.

- Ti ne piješ?

- Ne, posle ću.

Prigušeno svetlo je pravilo senke po zidu. Jedna sam bila ja, jedna on, ostale su imale oblik nekih čežnji koje su mi uvek ostajale u srcu kada sam se rastajala s njim. Muzika se vukla, od njega, ka meni, bežala sam da me ne uhvati i zabije još koji nož u srce.

Jeli smo. Hranio me je sitnim zalogajima čiji ukus nisam osećala. Zalivala sam vinom svaku gorčinu koju su izazivali njegove usne, prsti, reči, dah. Žurila sam da pobegnem u pijanstvo da bih mogla da istrpim želju da ga ljubim, želju da pobegnem, želju da nestanem, želju da ostanem.

Svaki poljubac koji je ostavio na mom telu još uvek peče. Prsti su ostavili tragove koje će možda izbrisati vreme, možda neko drugi, ali koji još uvek žare ispod odeće.

Nisam više ljubavnica. Sada sam samo bivša ljubavnica koja je odlučila da sopstveni život uzme u svoje ruke i krene dalje.

Danas sam prvi put došla sebi. Prvo sam nestala na tri dana, daleko, od sviju. Onda sam pila sa M. i obećavala sebi a pred njom kao svedokom da od sada pazim šta radim. Danas već dišem.

E jebiga, nema seksa!

Joj kakvo vreme! Ne znam šta je gore: biranje odeće, sredjivanje frizure da se ne opusti za pola dana ili traženje taksija za odlazak na posao.

Nema teretane danas, zajebi ti to tamo istezanje i rastezanje. Od jutros samo kafa, još jedna kafa i posao. A taksi...

Prvo su me svi stavljali na čekanje a onda ljubazno odgovarali da nemaju slobodno vozilo. Mislim, nije nepresušan broj taksi službi kod nas, ali konačno, kaže glasić, jel možete da sačekate desetak minuta, imamo za vas vozilo... Ma kako ne mogu! MORAM! Ja za deset minuta napolje, taksi staje švajcarski sat tačno, istrčava vozač da otvori vrata i pridrži kišobran dok udjem, ja šoknuta. Jebote, da me nisu neki marsovci preko noći preneli u Pariz ili London!

Taman da zaustim, kad bariton, baršunast će meni:

- Isto kao pre neki dan?

U jebote, moj kavaljer taksista što ne zriki u retrovizor!

- Di si brate! Ti mene ciljao, a?

- A ne, ali sam rekao da obrate pažnju na adresu, da ti se nadju kad ti zatreba taksi.

- Car si! Kako te majka rodila pametnog...

A bogami i zgodnog, al neću da dodam. Gabariti možda malo preveliki, ali podnošljivi. Ramena ko stvorena za na njih staviti noge!

Smanji sestro doživljaje, rekoh sebi, jeste da te dragi ti ljubavnik već danima ispaljuje, ali ne moraš zaskočiti prvog zgodnog taksistu na kog naletiš na toplom i suvom mestu!

- Nego, kad si tako dobar ko što si lep, da dodješ ti po mene i kad mi se završi posao?

- Naravno, samo kaži vreme.

E tako, obezbedila sam sebi privatnog taksistu, sad me boli dupe što napolju i sekire samo što ne padaju. Em tačan, em fin, em ljubazan.

- Hoćeš supu????

-Frrm, frfrff...

- Hoćeš čaj???

- Mrrrmmm, grrrrnnn....

- Hoćeš nešto??

- Gmmmmm, ssshhhhnnnnjjjj

- HOĆEŠ KRIV KURAC!!!!!!

- NEĆU BRE NIŠTA!

Odvali M. onako napuklim glasom posle 4 dana temperature. Nutkala sam je, zvala telefonom, bar dva puta dnevno podnosila izvašaj S. o njenom zdravstvenom stanju...

Zovem je i juče telefonom, s posla, čim sam stigla. Zauzeto! Znači, dobro je, čim trtlja. Zovem opet, a onda zamolim sekretaricu Micu da mi prebaci vezu kad je dobije (obično dodam i nadimak Trofrtaljka, al me strah da ne čuje. Ako me odvali, ima da odletim sa ovog šestog sprata do Terazija).

Taman se udubila u dopis, Trofrtaljka prebacuje vezu:

- Imate gospodjicu M.

- Hvala, hvala... Curo, jel ti treba nešto da donesem?

- Ne!

- Hoćeš neko voće?

- Ne!

- A da kupim slatkiša?

- Ne!

- A hoćeš ti malo da se jebeš s dvojicom?

Iznervirala me je!

- Ne, hvala!

U jebote! Naljutila sam je.

Znači, sad moram malo da se primirim, pa večeras kod M. da vadim fleke. Stvarno sam preterala, ona fina, a ja odma pa jebanje.

- Mico, donesite mi duplu kafu... jebiga.

Ma iznervirala sam samu sebe! Joj, šta mi bi da joj nudim dvojicu!

- Ali on je 15 godina mladji od mene!

- Uopšte ne izgledate tako!

Kako drugačije da odgovorim kada M. pravi toliku paniku oko razlike u godinama! Mislim, 10 ili 15 gore - dole, pa to je sasvim svejedno, zar ne!

Ispričala mi je nedavno da redovno dobija misteriozne bukete cveća. Nisu to oni namešteni, sa kojekavim šund šarenim papirima i ružama poprskanim lakom i šljokicama. Ovaj poslednji imao je i jedan ukomponovan kukuruz (manjeg formata). U prethodnom je, ako se sećam, bilo i nekoliko papričica. Ma smejala sam se ko luda kada mi je M. prepričavala kakvi su to aranžmani, dok nisam juče videla kako fenomenalno može da izgleda. Ljudi, to je malo remek delo! Radio neko s ljubavlju.

I baš ta ljubav je izgleda problem. Elem, tajanstveni udvarač koji je već nedeljama obasipa M. pomenutom botaničkom umetnošču, konačno je pokazao svoje ime. Odnosno lice.

Moja mama definitivno nije normalna. Lepo znam da me je čekala dok nisam sinoć došla (što je bilo negde oko 4) a od ranog jutra je na nogama. Doduše, nije baš da znam kada je tačno ustala, jer sam se ja probudila oko 11, ali kako vidim, odeća za teretanu uredno ispeglana (jebote, kad će prestati to da radi, osećam se kao idiot kada udjem medju one bildere sa uredno upeglanom crtom na donjem delu trenerke), ručak pri kraju, prozori oprani, mačak nahranjen... a i tata izgleda zadovoljno.

Ma ja bih umesto doručka, a bojim se i ručka, još jednu kafu i još jedan kafetin! Ko me terao da sinoć poslušam M.! Žena u godinama, raspuštenica, a tako luda!

Sve je počelo oko 10 uveče, dok sam još čekala da li će mi se dragi javiti. Znam da je rospija došla kući, ali za svaki slučaj! Tek da ne bude posle kad ne čujem fon u kafiću: A gde si bila sinoć?

M. i ja smo još od večere udarile po pivu, čisto da ćale ne pije sam. Mama nas je mrko gledala, nas dve smo se kikotale ko šiparice i smišljale kako da najkorisnije provedemo noć.

Naravno, sve počinje kod šmekera Race! Kafić u komšiluku je dobro mesto za prvo piće i overavanje prisutnih. Ma da vide oni šta nas dve trideset-i-kusur-godišnjakinje možemo! Mislim ono, šminkica, krpice... Kupila sam nove cipelice, da mi Pepeljuga pozavidi na njima. Doduše, jutros imam žuljić od desne, ali i ovako ne planiram da izadjem iz papuča sledeća dva dana!

Gazda Raca ima poseban odnos prema nama dvema. M. neće da prizna, ali mislim da su se bar jednom u prošlosti kresnuli. On je baš kul tip, čim o tome ne bruji ceo kraj, a ona spada u najpoželjnije u bližoj i daljoj okolini.

- I sledeći put obuci crni veš!

Da li je moguće da mi je to rekao? Došlo mi je do pameti tek kada mi je direktor skinuo sa lica osmeh „upravo-dobro-pojebana" i kao pokislu me ostavio da kucam ponovo isto što i juče jer je NEKO slučajno izbrisao original.

Već treći mesec kako se foliram da mi prija jutarnje odlaženje u teretanu! Ustanem u 7, jedva, s željom da bacim telefon kroz prozor. Navučem trenerku, naravno bez tuširanja i pranja zuba, jer ću se i ovako pred posao morati ćušnuti pod vodu, skonem dve ulice dalje i odmah uletim u mašinu. Malo bicikla, sprave, vežbe na parteru (ponovo nisu očistili pod, nagutala sam se prašine)... Mislim, kad predješ tridesetu, valjda je red misliti na sebe! Uostalom, on voli čvrstu guzu i grudi. Doduše, moje sike se nikada ni neće opustiti, s obzirom na veličinu, tačnije „manjinu"... ali ostalo treba paziti!