Svakodnevnica

Joj kakvo vreme! Ne znam šta je gore: biranje odeće, sredjivanje frizure da se ne opusti za pola dana ili traženje taksija za odlazak na posao.

Nema teretane danas, zajebi ti to tamo istezanje i rastezanje. Od jutros samo kafa, još jedna kafa i posao. A taksi...

Prvo su me svi stavljali na čekanje a onda ljubazno odgovarali da nemaju slobodno vozilo. Mislim, nije nepresušan broj taksi službi kod nas, ali konačno, kaže glasić, jel možete da sačekate desetak minuta, imamo za vas vozilo... Ma kako ne mogu! MORAM! Ja za deset minuta napolje, taksi staje švajcarski sat tačno, istrčava vozač da otvori vrata i pridrži kišobran dok udjem, ja šoknuta. Jebote, da me nisu neki marsovci preko noći preneli u Pariz ili London!

Taman da zaustim, kad bariton, baršunast će meni:

- Isto kao pre neki dan?

U jebote, moj kavaljer taksista što ne zriki u retrovizor!

- Di si brate! Ti mene ciljao, a?

- A ne, ali sam rekao da obrate pažnju na adresu, da ti se nadju kad ti zatreba taksi.

- Car si! Kako te majka rodila pametnog...

A bogami i zgodnog, al neću da dodam. Gabariti možda malo preveliki, ali podnošljivi. Ramena ko stvorena za na njih staviti noge!

Smanji sestro doživljaje, rekoh sebi, jeste da te dragi ti ljubavnik već danima ispaljuje, ali ne moraš zaskočiti prvog zgodnog taksistu na kog naletiš na toplom i suvom mestu!

- Nego, kad si tako dobar ko što si lep, da dodješ ti po mene i kad mi se završi posao?

- Naravno, samo kaži vreme.

E tako, obezbedila sam sebi privatnog taksistu, sad me boli dupe što napolju i sekire samo što ne padaju. Em tačan, em fin, em ljubazan.

Opet sam sinoć svratila do M. Pričamo, ja joj kažem kako mi je žao što sam u naletu ljutnje onako pobrisala sve postove, odnosno što je bolnije, sve komentare medju kojima je bilo i prilično zanimljivih. Prepričam joj nekoliko, ona se uhvatila na onaj o USB pomagalima (hvala Londonko) i eto nas za kompom da pretražujemo.

M. iskusnija, očas posla našla... Njena veština je zavidna. Na internetu se snalazi ko u svojoj kući. ‘Odma povadi interesantno, uz kaficu (izvinjavam se, momci, ne pušimo) i evo nadjenog:

Jebiga, živimo u patrijarhatu. Ženska napaljenost, ispoljavanje seksualnosti ili kako god se to zvalo, u 19. veku se proglašavala histerijom! Srećom, lečila se „histeričnim paroksizmom", tj orgazmom! U jebote, jel to znači da mi što doživljavamo orgazam sasvim normalno na razne načine smo u stvari bolesnice? Ili možda histerične? Ili šta ti ga ja znam već. E, dalje, još od Hipokrata se histerija kod žena lečila „vaginalnom masažom".

Kako su se ti lekari (pretežno muški u to doba) „grebli" za voajerizam, a sve u ime nauke!

Opet sam juče zakasnila na posao! Za to je kriva ono vukojebina u kojoj M. živi. Ma jebeš ti zdravu sredinu, kurce, palce, kad ne možeš da stigneš do centra kad ti hoćeš, nego kad ima prevoza. A prevoza ima bogami retko!

Da nije bilo taksiste koji me vozio od Ade do posla, ne bih ni uspela da stignem pre diše. Faca je shvatio situaciju i skrenuo odmah na Banovo brdo, sacekao da ja pokupim nesto odece, pa preko Košutnjaka, putevima i putićima do centra. Ja sam se lepo iy farmerki i duksrece uvukla u ozbiljnu odeću na zadnjem sedištu, što mangup taksista jeste konstatovao, ali sepokazao vrhunskim kavaljerom bez zvirenja u retrovizor. U kancelariju sam utrčala valjda minut pre diše.

Samo da mi je znati na koji se volšebni način oporavio za samo dva dana! Ma garant ga je opet uhvatio  „silikonski" virus ženi iza ledja u nekom od obliznjih hotela.

Danas sam stvarno htela da ga tresnem u facu kad mi se prošetao po ispeglanom šavu na pantalonama pogledom i poznato slatkim glasom izjavio:

- Dugonoga, nisam te primio da ti gledam pamet, nego kolena. Nemoj više tako obučena u kancelariju.

- Hoćeš supu????

-Frrm, frfrff...

- Hoćeš čaj???

- Mrrrmmm, grrrrnnn....

- Hoćeš nešto??

- Gmmmmm, ssshhhhnnnnjjjj

- HOĆEŠ KRIV KURAC!!!!!!

- NEĆU BRE NIŠTA!

Odvali M. onako napuklim glasom posle 4 dana temperature. Nutkala sam je, zvala telefonom, bar dva puta dnevno podnosila izvašaj S. o njenom zdravstvenom stanju...

Zovem je i juče telefonom, s posla, čim sam stigla. Zauzeto! Znači, dobro je, čim trtlja. Zovem opet, a onda zamolim sekretaricu Micu da mi prebaci vezu kad je dobije (obično dodam i nadimak Trofrtaljka, al me strah da ne čuje. Ako me odvali, ima da odletim sa ovog šestog sprata do Terazija).

Taman se udubila u dopis, Trofrtaljka prebacuje vezu:

- Imate gospodjicu M.

- Hvala, hvala... Curo, jel ti treba nešto da donesem?

- Ne!

- Hoćeš neko voće?

- Ne!

- A da kupim slatkiša?

- Ne!

- A hoćeš ti malo da se jebeš s dvojicom?

Iznervirala me je!

- Ne, hvala!

U jebote! Naljutila sam je.

Znači, sad moram malo da se primirim, pa večeras kod M. da vadim fleke. Stvarno sam preterala, ona fina, a ja odma pa jebanje.

- Mico, donesite mi duplu kafu... jebiga.

Ma iznervirala sam samu sebe! Joj, šta mi bi da joj nudim dvojicu!

- Ali on je 15 godina mladji od mene!

- Uopšte ne izgledate tako!

Kako drugačije da odgovorim kada M. pravi toliku paniku oko razlike u godinama! Mislim, 10 ili 15 gore - dole, pa to je sasvim svejedno, zar ne!

Ispričala mi je nedavno da redovno dobija misteriozne bukete cveća. Nisu to oni namešteni, sa kojekavim šund šarenim papirima i ružama poprskanim lakom i šljokicama. Ovaj poslednji imao je i jedan ukomponovan kukuruz (manjeg formata). U prethodnom je, ako se sećam, bilo i nekoliko papričica. Ma smejala sam se ko luda kada mi je M. prepričavala kakvi su to aranžmani, dok nisam juče videla kako fenomenalno može da izgleda. Ljudi, to je malo remek delo! Radio neko s ljubavlju.

I baš ta ljubav je izgleda problem. Elem, tajanstveni udvarač koji je već nedeljama obasipa M. pomenutom botaničkom umetnošču, konačno je pokazao svoje ime. Odnosno lice.

Dan kao rodjen za cyber sex! Mislim, kada te mrzi da izadješ iz kuće, familija otišla u „hacijendu", dragi je kući sa rospijom naravno, a najbolja drugarica M. radi i ne ferma me ni tri posto. Znači, ništa izlazak, imam i žuljić od juče koji bolje da zalečim,ostaje jedino virtualno (samo)zadovoljavanje. Na ICQ listi neka sila ljudi koje sam pokupila po kojekavim četovima i nekim drugim mestima, samo da izaberem sa kim ću ja u tu avanturu!

Ono, nije da nisam probala do sada, jesam kad mi je bivsi decko bio 3 meseca službeno otsutan pa kad smo se malko zezuckali pred kamerama, ali nisam nikada više a kamoli sa nekim koga ne znam uživo. Nije i da sam nešto napaljena da moram, ali me baš zanimalo kako je to kada se dvoje „dohvate" preko neta.

Sa A. već odavno imam neki čudnu vezu preko neta. Slučajno smo se upoznali još proletos možda beše na nekom četu ili kvizu, ne sećam se. Svejedno, „pričamo" već mesecima, skoro o svemu i svačemu. On prepričava udvaranja studentkinja, ja se ponekad izjadam zbog dragog mi. Od svih na listi, samo on „on line"! Jebiga, ja našla u vreme nekog fudbala da tražim muško! Makar ne moram birati, nego uzmi curo šta ima.

Malo kurtoaznog ćaskanja, malo smeha i šale, dodjosmo mi do pitanja:

- Jesi li ikada probao cyber seks?

- Ne baš, a ti? -znam da laže, ali puštam, neka.

-Ja bih da probam! -bubnuh s neba pa u rebra.

Moja mama definitivno nije normalna. Lepo znam da me je čekala dok nisam sinoć došla (što je bilo negde oko 4) a od ranog jutra je na nogama. Doduše, nije baš da znam kada je tačno ustala, jer sam se ja probudila oko 11, ali kako vidim, odeća za teretanu uredno ispeglana (jebote, kad će prestati to da radi, osećam se kao idiot kada udjem medju one bildere sa uredno upeglanom crtom na donjem delu trenerke), ručak pri kraju, prozori oprani, mačak nahranjen... a i tata izgleda zadovoljno.

Ma ja bih umesto doručka, a bojim se i ručka, još jednu kafu i još jedan kafetin! Ko me terao da sinoć poslušam M.! Žena u godinama, raspuštenica, a tako luda!

Sve je počelo oko 10 uveče, dok sam još čekala da li će mi se dragi javiti. Znam da je rospija došla kući, ali za svaki slučaj! Tek da ne bude posle kad ne čujem fon u kafiću: A gde si bila sinoć?

M. i ja smo još od večere udarile po pivu, čisto da ćale ne pije sam. Mama nas je mrko gledala, nas dve smo se kikotale ko šiparice i smišljale kako da najkorisnije provedemo noć.

Naravno, sve počinje kod šmekera Race! Kafić u komšiluku je dobro mesto za prvo piće i overavanje prisutnih. Ma da vide oni šta nas dve trideset-i-kusur-godišnjakinje možemo! Mislim ono, šminkica, krpice... Kupila sam nove cipelice, da mi Pepeljuga pozavidi na njima. Doduše, jutros imam žuljić od desne, ali i ovako ne planiram da izadjem iz papuča sledeća dva dana!

Gazda Raca ima poseban odnos prema nama dvema. M. neće da prizna, ali mislim da su se bar jednom u prošlosti kresnuli. On je baš kul tip, čim o tome ne bruji ceo kraj, a ona spada u najpoželjnije u bližoj i daljoj okolini.

- I sledeći put obuci crni veš!

Da li je moguće da mi je to rekao? Došlo mi je do pameti tek kada mi je direktor skinuo sa lica osmeh „upravo-dobro-pojebana" i kao pokislu me ostavio da kucam ponovo isto što i juče jer je NEKO slučajno izbrisao original.

Već treći mesec kako se foliram da mi prija jutarnje odlaženje u teretanu! Ustanem u 7, jedva, s željom da bacim telefon kroz prozor. Navučem trenerku, naravno bez tuširanja i pranja zuba, jer ću se i ovako pred posao morati ćušnuti pod vodu, skonem dve ulice dalje i odmah uletim u mašinu. Malo bicikla, sprave, vežbe na parteru (ponovo nisu očistili pod, nagutala sam se prašine)... Mislim, kad predješ tridesetu, valjda je red misliti na sebe! Uostalom, on voli čvrstu guzu i grudi. Doduše, moje sike se nikada ni neće opustiti, s obzirom na veličinu, tačnije „manjinu"... ali ostalo treba paziti!